Kad vozimo kroz grad, obraćamo pažnju i vidimo i čujemo sve šta se dešava… i kamenčiće ispred, i putanju kojom možemo da izvršimo manevar i zaobiđemo neke delove kolovoza…
I signalizaciju….
I onu ženu koja uvek u to vreme šeta čupavog psa….
I da li je neka lopta izletela iz parka…..
I registraciju kada neko pretekne….
,,Možda je drugar, a ne, nije, njegova se zavržava sa XY” …..
A kada trebamo da odradimo neki posao koji zahteva 50 puta manju opreznost…
Treba nam kafa, slatkiši… ,,Samo da završim i ovo, skinem mače sa drveta i tetki odnesem lek”…..
Da ne pominjem one situacije kada mora neki obrazac da se popuni štampanom ćirilicom, a osoba inače koristi samo i samo latinicu…
“Rasipamo energiju” na neke manje prioritetnije stvari i onda, koliko nam optimalnog “radnog entuzijazma” ostaje da završimo ono bitno ako nam je u fokusu uvek samo ono hitno…?
Sa kakvom energijom i emocijoma idemo kroz radni dan nakon te torture?
Koliko je tvoje optimalno vreme da “konačno“ kreneš da radiš?
Kako bi bilo kada bi mogao to da prepoloviš to vreme koje izdvajaš za fokusiranje?
…… i još jednom podeliš sa dva?
… i sa još 3?
A kada bi to moglo da se reši za samo par minuta?
Da, slažem se, svakako je mnogo lakše kada nam treba minimalni nivo napora i uveravanja sebe da je bolje da u focus stavimo bitne obaveze.
Ponekad je dovoljno i samo da krenemo pa usput sebi da objašnjavamo da je bolje to odmah da rešimo. Dovoljno je i samo da krenemo i usput sebi objašnjavamo i kalkulišemo, ali da dok kalkulišemo, radimo, jer će nam pažnju, pre ili kasnije požnju okupirati rad.
Bolje 15 minuta rada sa kalkulisanjem nego 15 minuta gledanja u plafon ili u zid.
Uživajmo u radu,
Vaša Snežana & ELIXIR FOR SUCCESS
Purpose – support – skills – manifest
